Nemam ja više onih 18 godina...

 Ehhhh... Evo došunja se i ovaj dvadeseti drugi, moj dan, moj rođendan! :)) U suštini ne volim svoje rođendane, jer starim, hvata me neka nostalgija za danima koji ostaju iza mene, koji sada pripadaju nekim drugim godinama, koji se nikada neće vratiti... Al' opet sa druge strane prijaju mi svi ti mali znaci pažnje, poruke, želje, pozivi, pokloni... Možda zvuči ludo, al' sam bila u "opasnom" tripu kada sam trebala napuniti osamnaest, jer ne znam, u dubini sebe sam znala da više nisam dete, da odgovaram za svoje postupke, da sam samostalna (tako se dugo osećam :P), jednostavno devojka sam u pravom smislu te reči... Inače smatram da su 15.-a i 16.-a godina najbolje u životu, ne mislim po događajima u njoj, već da su to neke "posebne" godine u svačijem životu, mada eto meni i nisu bile bas vesele... No, ne bih danas, na rođendan o tužnim temama... U 18.-oj godini sam slušala pesmu od Severine "18 ti je godina tek" - ona mi je bila kao himna, mada nisam uopšte Severinin fan, al' pesma rastura, i sve mi se čini da ću nastaviti da je pevam samo će to sada biti "19 mi je godina tek"... :D "19 mi je godina tek, preda mnom stoji život, stoji celi vek..."  ;)) Čoveče ne mogu da verujem da sam bukvalno na pragu dvadesetih... Auuuu... Bas se stari, vreme leti, al' ne dam se ja godinama... Jar ja jednostavno necu da odrastem, i iako je jedan deo mene zbor spleta okolnosti prerano odrastao, drugi će zauvek biti dete, "srećna i neodgovorna budala" xD, ja sam dete u duši, dete sreće... :)) 

Napravila sam sinoć dve torte, jednu za kući, a drugu za trening, iskreno se nadam da će se svideti ekipi na treningu, jer oni obično vole neke kremaste-čokoladne, a moja je voćna-kiselkasta, torta sa čak 9 vrsta voća! :)) Prosto sam morala da napravim nju (zapravo obe su iste) obooooožavam voće! :))

Inače 18.-a godina je bila iznad svih očekivanja, zaista fenomenalna, jedino loše jeste što nisam upisala fax, al' uopšte nisam gubila vreme... :)) Mislim da kada bi mi svaka naredna bila kao ona (znači ne mora bolja) bila bih presrećnaaaa! :)) Al' videćemo šta nam donose nova jutra, na kraju se ipak sve vidi... Nadam se da je sudbina dobro izmešala karte, a na meni je sada da vučem, i nadam se da me ni sada intuicija neće prevariti... :)) Sve što mogu reći jeste da ću nastojati što više uživati u malim stvarima, jer upravo sitnice čine život kompletnim! :)) 

ONOG DANA, KADA PRESTANEM MAŠTATI, KADA SE PROBUDIM BEZ SNOVA, KADA PRESTANEM BITI DETE... ZNAĆU, DA ME VIŠE NEMA...

NE MOGU ŽELETI DA PONOVO BUDEM DETE, JER NIKADA NISAM NI ODRASLA! :))

Love is in the air... :))

 Znam da se ova prica i ne uklapa bas u ovaj blog, ali hajde... Juče je bio tzv. Dan Zaljubljenih, inace za mene običan dan, zapravo lažem, nije običan, 14.02. je rođendan jednom od mojih najboljeh drugova, on mi je kao brat, znamo se više od 12 godina, i mnooogo ga volim... :)) Juče kuda god se okreneš, u šta god da pogledaš, šta god čuješ sve prosto odiše nekim "ljubavnim" notama, svuda neki parovi slave "svoj" dan... I taman kada sam htela da spavam, na netu mi čestitaju "praznik" neki veoooma dragi likovi... :)) Heh... ipak se neko setio, a uzgred sve sam sigurnija da me neki lik i muva... jaoj... Mene jednostavno ne drži mesto, bar za sada, nisam ja za ljubav, ne još... I taman sve sredim, raščistim sa svima, i da krenem dalje, kad uvek kao za inat neko novi se pojavi, il' se pojavi neki stari plam... Sve u svemu ovaj put puštam stvari da slobodno teku! :))

 

VOLETI ZNAČI U TUĐOJ SREĆI NAĆI SVOJU SOPSTVENU! :)) 

Svakog dana Sunce se sve više smeška... :))

 Jupiiiii... :)) Konačno nas je obasjalo sunce... Jedva čekam da ploleće dođe na velika vrata... Definitivno je ono moje omiljeno godišnje doba! :D Evo nakon toliko veoma hladnih dana, konacno nam se Sunce osmehuje sa neba... Ovih dana sam nasmejana čim pogledam kroz prozor, iako znam da zima još nije pri lraju, sretna sam kao malo dete od trepavice do pete! :)) Volim vesele i šarene dane! :))

 

DANAS SE OSEĆAM BOLJE, DANAS MI SUNCE SJA! :) 

Ne razočaravaju nas ljudi, već očekivanja i zablude koje imamo o njima.

Ne znam za vas, al' ja spadam u onu grupu ljudi koji stalno nešto očekuju, zamišljaju, srljaju unapred... Ne volim tu moju osobinu, i nastojim da se što više opustim i ne mislim o tome -šta bi bilo kad bi bilo-, želim jednostavno svaki dan maksimalno uživati u životu i svim sitnicama koje ga upotpunjuju. :) Obično tako, zanese me neki mali gest, i ja u svojoj mašti "isplaniram" celi sled događaja, naravno ne može sve biti onako kako bi mi želeli, i onda ja tako odlutam u tom nekom svom "idealnom" svetu... Smeškam se danima, kao opijena, a onda me iznenada stvarnost ošamari tako jako da mi danima trne obraz, a ja istog trena shvatim ko sam, šta sam i gde sam... Mašta je dobra stvar, ali ako je znamo "konzumurati" u granicama normale, čim pređemo tu granicu počinje igra svesti... Stvaramo sebi neki novi svet, i sve smo dalji od realnosti, od stvarnog života... Možda je u mašti sve onako kako mi želimo, ali ako naučimo svet gledati kroz obojena stakla, možemo lako svaki dan živeti svoje snove i svoju maštu... Sve je do nas... Trebamo nastojati zavoleti i one stvari koje nam nisu baš drage...
Tako je i sa ljudima, svako je od nas mnogo puta "gubio" veru u ljude, i sama se često zapitam koliko zapravo imam poverenja u njih... Al' i oni su samo ljudi, oni su to što jesu, i nisu nam oni krivi što smo ih mi ranije gledali onako kako smo želeli... U dragim osobama često vidimo ono što želimo videti, a onda kada shvatimo da su oni ono što jesu, a ne ono što bi po našem mišljenju trebali da budu, osećamo se iznevereno, razočarano, prevareno... A niko nam nije kriv što smo u svojoj glavi izgradili pogrešnu sliku... I tako na kraju, ispadne da smo mi sami krivci... :P Dragi moji, pokušajte živeti bez preteranih očekivanja, oslobodite se zabluda i videćete koliko vam "taj" isti živo može biti mnoooogo lepši! :))

KROZ ŽIVOT IDEM HRABRO, NAORUŽANA SAMO SMEŠKOM... :)