Ne znam za vas, al' ja spadam u onu grupu ljudi koji stalno nešto očekuju, zamišljaju, srljaju unapred... Ne volim tu moju osobinu, i nastojim da se što više opustim i ne mislim o tome -šta bi bilo kad bi bilo-, želim jednostavno svaki dan maksimalno uživati u životu i svim sitnicama koje ga upotpunjuju. :) Obično tako, zanese me neki mali gest, i ja u svojoj mašti "isplaniram" celi sled događaja, naravno ne može sve biti onako kako bi mi želeli, i onda ja tako odlutam u tom nekom svom "idealnom" svetu... Smeškam se danima, kao opijena, a onda me iznenada stvarnost ošamari tako jako da mi danima trne obraz, a ja istog trena shvatim ko sam, šta sam i gde sam... Mašta je dobra stvar, ali ako je znamo "konzumurati" u granicama normale, čim pređemo tu granicu počinje igra svesti... Stvaramo sebi neki novi svet, i sve smo dalji od realnosti, od stvarnog života... Možda je u mašti sve onako kako mi želimo, ali ako naučimo svet gledati kroz obojena stakla, možemo lako svaki dan živeti svoje snove i svoju maštu... Sve je do nas... Trebamo nastojati zavoleti i one stvari koje nam nisu baš drage...
Tako je i sa ljudima, svako je od nas mnogo puta "gubio" veru u ljude, i sama se često zapitam koliko zapravo imam poverenja u njih... Al' i oni su samo ljudi, oni su to što jesu, i nisu nam oni krivi što smo ih mi ranije gledali onako kako smo želeli... U dragim osobama često vidimo ono što želimo videti, a onda kada shvatimo da su oni ono što jesu, a ne ono što bi po našem mišljenju trebali da budu, osećamo se iznevereno, razočarano, prevareno... A niko nam nije kriv što smo u svojoj glavi izgradili pogrešnu sliku... I tako na kraju, ispadne da smo mi sami krivci... :P Dragi moji, pokušajte živeti bez preteranih očekivanja, oslobodite se zabluda i videćete koliko vam "taj" isti živo može biti mnoooogo lepši! :))
KROZ ŽIVOT IDEM HRABRO, NAORUŽANA SAMO SMEŠKOM... :)
Нема коментара:
Постави коментар