Nemam ja više onih 18 godina...

 Ehhhh... Evo došunja se i ovaj dvadeseti drugi, moj dan, moj rođendan! :)) U suštini ne volim svoje rođendane, jer starim, hvata me neka nostalgija za danima koji ostaju iza mene, koji sada pripadaju nekim drugim godinama, koji se nikada neće vratiti... Al' opet sa druge strane prijaju mi svi ti mali znaci pažnje, poruke, želje, pozivi, pokloni... Možda zvuči ludo, al' sam bila u "opasnom" tripu kada sam trebala napuniti osamnaest, jer ne znam, u dubini sebe sam znala da više nisam dete, da odgovaram za svoje postupke, da sam samostalna (tako se dugo osećam :P), jednostavno devojka sam u pravom smislu te reči... Inače smatram da su 15.-a i 16.-a godina najbolje u životu, ne mislim po događajima u njoj, već da su to neke "posebne" godine u svačijem životu, mada eto meni i nisu bile bas vesele... No, ne bih danas, na rođendan o tužnim temama... U 18.-oj godini sam slušala pesmu od Severine "18 ti je godina tek" - ona mi je bila kao himna, mada nisam uopšte Severinin fan, al' pesma rastura, i sve mi se čini da ću nastaviti da je pevam samo će to sada biti "19 mi je godina tek"... :D "19 mi je godina tek, preda mnom stoji život, stoji celi vek..."  ;)) Čoveče ne mogu da verujem da sam bukvalno na pragu dvadesetih... Auuuu... Bas se stari, vreme leti, al' ne dam se ja godinama... Jar ja jednostavno necu da odrastem, i iako je jedan deo mene zbor spleta okolnosti prerano odrastao, drugi će zauvek biti dete, "srećna i neodgovorna budala" xD, ja sam dete u duši, dete sreće... :)) 

Napravila sam sinoć dve torte, jednu za kući, a drugu za trening, iskreno se nadam da će se svideti ekipi na treningu, jer oni obično vole neke kremaste-čokoladne, a moja je voćna-kiselkasta, torta sa čak 9 vrsta voća! :)) Prosto sam morala da napravim nju (zapravo obe su iste) obooooožavam voće! :))

Inače 18.-a godina je bila iznad svih očekivanja, zaista fenomenalna, jedino loše jeste što nisam upisala fax, al' uopšte nisam gubila vreme... :)) Mislim da kada bi mi svaka naredna bila kao ona (znači ne mora bolja) bila bih presrećnaaaa! :)) Al' videćemo šta nam donose nova jutra, na kraju se ipak sve vidi... Nadam se da je sudbina dobro izmešala karte, a na meni je sada da vučem, i nadam se da me ni sada intuicija neće prevariti... :)) Sve što mogu reći jeste da ću nastojati što više uživati u malim stvarima, jer upravo sitnice čine život kompletnim! :)) 

ONOG DANA, KADA PRESTANEM MAŠTATI, KADA SE PROBUDIM BEZ SNOVA, KADA PRESTANEM BITI DETE... ZNAĆU, DA ME VIŠE NEMA...

NE MOGU ŽELETI DA PONOVO BUDEM DETE, JER NIKADA NISAM NI ODRASLA! :))

Love is in the air... :))

 Znam da se ova prica i ne uklapa bas u ovaj blog, ali hajde... Juče je bio tzv. Dan Zaljubljenih, inace za mene običan dan, zapravo lažem, nije običan, 14.02. je rođendan jednom od mojih najboljeh drugova, on mi je kao brat, znamo se više od 12 godina, i mnooogo ga volim... :)) Juče kuda god se okreneš, u šta god da pogledaš, šta god čuješ sve prosto odiše nekim "ljubavnim" notama, svuda neki parovi slave "svoj" dan... I taman kada sam htela da spavam, na netu mi čestitaju "praznik" neki veoooma dragi likovi... :)) Heh... ipak se neko setio, a uzgred sve sam sigurnija da me neki lik i muva... jaoj... Mene jednostavno ne drži mesto, bar za sada, nisam ja za ljubav, ne još... I taman sve sredim, raščistim sa svima, i da krenem dalje, kad uvek kao za inat neko novi se pojavi, il' se pojavi neki stari plam... Sve u svemu ovaj put puštam stvari da slobodno teku! :))

 

VOLETI ZNAČI U TUĐOJ SREĆI NAĆI SVOJU SOPSTVENU! :)) 

Svakog dana Sunce se sve više smeška... :))

 Jupiiiii... :)) Konačno nas je obasjalo sunce... Jedva čekam da ploleće dođe na velika vrata... Definitivno je ono moje omiljeno godišnje doba! :D Evo nakon toliko veoma hladnih dana, konacno nam se Sunce osmehuje sa neba... Ovih dana sam nasmejana čim pogledam kroz prozor, iako znam da zima još nije pri lraju, sretna sam kao malo dete od trepavice do pete! :)) Volim vesele i šarene dane! :))

 

DANAS SE OSEĆAM BOLJE, DANAS MI SUNCE SJA! :) 

Ne razočaravaju nas ljudi, već očekivanja i zablude koje imamo o njima.

Ne znam za vas, al' ja spadam u onu grupu ljudi koji stalno nešto očekuju, zamišljaju, srljaju unapred... Ne volim tu moju osobinu, i nastojim da se što više opustim i ne mislim o tome -šta bi bilo kad bi bilo-, želim jednostavno svaki dan maksimalno uživati u životu i svim sitnicama koje ga upotpunjuju. :) Obično tako, zanese me neki mali gest, i ja u svojoj mašti "isplaniram" celi sled događaja, naravno ne može sve biti onako kako bi mi želeli, i onda ja tako odlutam u tom nekom svom "idealnom" svetu... Smeškam se danima, kao opijena, a onda me iznenada stvarnost ošamari tako jako da mi danima trne obraz, a ja istog trena shvatim ko sam, šta sam i gde sam... Mašta je dobra stvar, ali ako je znamo "konzumurati" u granicama normale, čim pređemo tu granicu počinje igra svesti... Stvaramo sebi neki novi svet, i sve smo dalji od realnosti, od stvarnog života... Možda je u mašti sve onako kako mi želimo, ali ako naučimo svet gledati kroz obojena stakla, možemo lako svaki dan živeti svoje snove i svoju maštu... Sve je do nas... Trebamo nastojati zavoleti i one stvari koje nam nisu baš drage...
Tako je i sa ljudima, svako je od nas mnogo puta "gubio" veru u ljude, i sama se često zapitam koliko zapravo imam poverenja u njih... Al' i oni su samo ljudi, oni su to što jesu, i nisu nam oni krivi što smo ih mi ranije gledali onako kako smo želeli... U dragim osobama često vidimo ono što želimo videti, a onda kada shvatimo da su oni ono što jesu, a ne ono što bi po našem mišljenju trebali da budu, osećamo se iznevereno, razočarano, prevareno... A niko nam nije kriv što smo u svojoj glavi izgradili pogrešnu sliku... I tako na kraju, ispadne da smo mi sami krivci... :P Dragi moji, pokušajte živeti bez preteranih očekivanja, oslobodite se zabluda i videćete koliko vam "taj" isti živo može biti mnoooogo lepši! :))

KROZ ŽIVOT IDEM HRABRO, NAORUŽANA SAMO SMEŠKOM... :)

 

Život se ne meri brojem udisaja, već trenucima od kojih zastaje dah... :))

  Definitivno je tačna ona koliko daješ - toliko i dobijaš! Heheee... Kada ste zadnji put poklonili nekom nešto tek onako? A pokazali nekome koliko vam je zapravo stalo do njega? Ovih dana sam sigurnija nego ikad da je sreća u malim znacima pažnje, i postala sam svesna koliko sam srećna i koliko sijam kada učinim da se drugi smeju... :) Jednoj drugarici sam kupila minđuše i neko ogromno lizalo, tek da je iznenadim, a drugoj potpuno neočekivano za rođendan spremam iznenađenjeeeee... Da, obožavam da usrećujem osobe do kojih mi je stalo! A eto juče mi se to vraća... Dobijem torbu i broš... I to kao da sam birala, torba zelena (obožavam tu boju, podseća me na život, na prirodu), a broš u obliku lastavice (ptice takođe obožavam jer me podsećaju na slobodu)... :) Pa nek' neko kaže da se dobro dobrim ne vraća... Heheehe...  :) 

Ljudi su različiti, a ja eto spadam u one koji znaju uživati u malim radostima, i zaista mi je tužno kada vidim da neko ne primećuje sve te sitnice, zbog kojih se ja smejem svaki dan... Pokušajte da darujete, možda otkrijete novu stranu svoje ličnosti, a i tako ćete usrećiti i sebe, i bližnje... Znam da su teška vremena, mnogi imaju slabe, ili nažalost nikakve prihode, ali pokušajte, makar lepim rečima... Možda nekada nemamo novca za skupe poklone, možda čak ni za sitnice, ali uvek možemo napisati poruku, ili sličnim, malim gestom pokazati koliko nam neko znači... Mene lično mnogo više obraduju sitnice, kupljene ili napravljene (ručno) s mnogo ljubavi... Ponekad samo obična poruka, tih nekoliko rečenica koje zrače toplinom i lepim rečima mogu učiniti da mi osmeh danima ne silazi sa lica... Naučite da uživate u malim stvarima, naučite da volite i ono što vam nije baš drago, i videćete koliko vam život može biti drugačiji... :)

KOLIKO STE OSOBA DANAS NASMEJALI?! 

Sreća prati hrabre... :))

Kakav dannn... :)) Danas odlučim da malo "skoknem" preko granice, čisto onalo ("dunulo" mi), inače živim blizu susedne države i s obzirom da obožavam putovati nije mi problem da tako ponekad, kad mi se može, "odlutam"... :)) Krenem ja tako, da kupim neke knjige, i malo u šoping, ako šta naletim, i jedino što mi se ne mili kada negde idem kao i uvek jeste što moram plaćati karte... xD Znam da se mora, i od toga neko živi, al mi to najteže pada kada negde putujem... Inače, mogla bih da stalno putujem, da se nigde ne smirujem, a posebna čar mi je kada putujem sama, mada to mnogi ne razumeju... :) No, da se vratim na moj današnji dan, krenem ja, i igrom slučaja ranije stignem na stanicu... Kad umesto smornog čekanja na hladnoći, poveze me do mog odredišta jedan čovek iz grada koji poznaje mog oca... Nije hteo pare za "kartu", i tako ja uštedim u jednom pravcu... :) Onda se bacim na "lutanje", iz radnje u radnju, obiđem ceo grad... Sama... Uživam... :) Ali, nije sve tako bajno, nisam uspela naći ni jednu potrebnu knjigu, a najviše sam zbog njih i otišla... Mada opet postoji sreća u nesreći, sada će mi te knjige biti "izgovor" da idem u prestonicu susedne države, šest sati putovanja, veeeliki grad, koji obožavam, mnogo prijatelja... aaaa... aj lajk it! :)) Onako nije da nisam potrošila novca, ali opet dosta sam vratila, samo u drugoj valuti, ali i to ima svetlu stranu, bar ga neću trošiti dok opet ne pođem "preko granice"... :) I tako sam, doslovice uživala, dobar deo dana, kupila sebi par stvarčica, i par sitnica da iznenadim neke drage osobe, a kada sam htela kući nije odmah bilo busa, pa sam kupila novine, sela na klupu i odlutala u potpuno novi svet, trgnuo me nečiji glas, bio je to čovek koga znam, iz moga grada, i kao što je logično, došla sam kući sa njim autom... Opet nisam platila kartu... :)) Čoveče, kakav dan, baš mi se nije dalo da uđem u autobus... Hehehee... :)) A povrh svega, kada sam se vraćala, mimo tog čoveka i njegove žene, pored mene na sedištu bio je jedan dečko iz grada, koga poznajem, onako "igramo se" kad-kad poglednima i osmesima, fin je dečko nema šta, tako da mi uopšte nije bilo dosadno, čak šta više... vrhunski... A i dao mi je par korisnih saveta... :) I sada jasno znam, želim još više putovati, lutati, upoznavati... Evo recimo, nastojaću da ove godine, svaki mesec negde odem, pa makar i na jedan dan kao danas... Sada sam još sigurnija da SREĆA PRATI HRABRE! :)

SAMO ŽELJA DA SE IDE, DA SE LUTA, DA SE ŽIVI... :)

Ovu rečenicu prosto obožavam, u potpunosti se odnosi na mene... Želim ići, lutati, osetiti se slobodnom, živom... A kada ako ne u mladosti... Život je samo jedan i zato živi kao da ti je svaki dan poslednji, uživaj, sledi prave vrednosti, pokaži onima koje voliš da ti je stalo do njih, jednostavno ŽIVI! :)

Ne znaš što možeš, dok ne pokušaš.

Dan, još jedan u nizu... Dan, kao i svaki drugi... Zapitam se kad-kad koliko vremena provedem "uzalud", ne radeći ništa naročito korisno... I na tren zastidim se sebe same... Ponekad nam šanse klize ispred nosa, a mi "ludi" u besmislenom vrtlogu dosadne svakodnevnice nismo u stanju da ih vidimo... Nismo u stanju da pokušamo, da rizikujemo, nismo u stanju da živimo punim plućima... Evo tek je prvi mesec u ovoj "famoznoj novoj godini", šta ste obećali sebi, da li ste ispunili obećanja od prošle... Da li ste uopšte zadovoljni godinom koja je ostala iza nas, koja se još danas čini tako bliza, a već sutra stižu nam neki novi dani, život piše nove priče, a vreme ide, ono nikada nikoga ne čeka... Ja sam potpuno zadovoljna proteklom godinom, i kada o tome razmišljam pomalo se bojim, bojim se da neću uspeti ostvariti ponovo takvu "uspešnu" godinu... Da ne preterujem, bilo je naravno padova u toku prošle godine, bilo je mnogo "tamnih" trenutaka, loših priča, ali kada sve pogledam , zadovoljna sam... i znam da kada vratim film na sve te događaje dobijem onaj čudni, neodoljivi sjaj u očima, osetim se živom, osetim da svoj život držim u svojim rukama... A sve to zahvaljujući tome što sam bila "budna", nisam čekala da se nešto desi, već sam nastojala da pokrenem neku radnju, a posle su one dolazile i same... I uzbuđenjima nije bilo kraja... :)

AKO ŽELIŠ DA SE TVOJI SNOVI OSTVARE, MORAŠ SE NAJPRE PROBUDITI!

Shvatila sam da ne gubim ništa ako pokušam, gubim jedino ako sedim čekajući da se nešto dogodi, čekajući neko "čudo" koje će mi promeniti život, doneti sunce... Ne, to se ne dešava, sada znam da sreća zaista prati hrabre, i drago mi je što sam jedna od njih... :) Iskreno se nadam da ću ove godine imati još više inspiracije, da ću videti još više šansi, koje su tu negde oko nas, samo se trebamo osvrnuti... Nadam se da neću razočarati samu sebe... Počeću od malih stvari... a videću dokle će me odvesti moja mladost, nadahnuta hrabrošću, ludošću, željom za životom, za novim, za drugačijim... :)

Sad novim putem idem probaj i ti... :)

  Evo juče sam konačno napravila blog, i donela neke bitne odluke u mom životu! :) Smatram ih ispravnima, i ne želim odustati, da, necu odustati, jer ne želim sanjati svoje snove, želim ih živeti! :))) I zaista nikada nije kasno da počnemo živjeti svoje snove, jer život je jedan, a vreme konstantno prolazi, tako neprimetno "klizi" pored nas, i onda "odjednom" kasno je za sve... Ne želim živeti u proslosti, konacno se oslobađam okova sećanja, ne želim srljati u budućnost, ona je svakako svake sekunde sve bliža, želim živjeti ovde i sada, želim se osetiti živom, slobodnom, srećnom... Jer život je jedan i želim ga proživjeti u potpunosti, svaku godinu, svaki mesec, dan, sat, minut, svaki sekund! :)))

Zapravo sam mislila ovaj blog posvetiti nečemu drugom... ali evo ovako ispade, pišem jednostavno ono čime su moje misli okupirane u datom trenutku, a sada su to svakako moji novi podvizi! :)

Ponekad tako duuugo gledamo u zatvorena vrata, a ne vidimo toliko novih koja su otvorena! 

Šta ste uradili u ovoj godini?! Evo prošao je skoro mesec dana, a i ja sama do danas nisam skoro nista bitno uradila, ali sada krećem punom parom! :) Obožavam taj osećaj, kada krenem da spavam i osećam se nekako ispunjeno jer znam zasto živim, znam da sam nešto bitno uradila tog dana koji je tada već na umiraju, a ne volim ni da mislim o onome osećaju kada odlazim u krevet pitajući se kuda moj život zapravo ide, čemu sve ovo služi, osećam se tako jadno i bedno jer iza sebe ostavljam jedan dan, dan koji na prvi pogled deluje obican, kao i svaki drugi, deluje nebitan i mali, a zapravo je jedinstven kao i svaki drugi... To je dan koji se nikada neće vratiti, i onda se zapitam ko sam, šta sam to zapravo, ako nisam u stanju dnevno da uradim jednu stvar na koju ću biti ponosna, koja će mi izmamiti osmeh na lice... Niko ne očekuje da danas sagradim kuću, spasem svet od propadanja, postanem poznata, il ko zna šta... Al' ponekad je samo mali korak, koji se čini neprimetan, zapravo važan deo na putu do vrha! 


Ja bih da pevam još malo, jer je život samo jedan, i do njega mi je stalo, meni je vredan! :) 

 

Ovo je moj pokušaj da kažem neizrecivo...

  Već godinama kada imam slobodnog vremena čitam razne blogove, ali tek sada odlučih da kreiram svoj. I upravo ovaj blog je moj pokušaj da kažem neizrecivo...